Један од најчувенијих председника САД-а, републиканац Ричард Никсон био је 36. заменик председника и 37. председник Сједињених Америчких Држава. Његов мандат је обележио један од највећих скандала у америчкој историји. Реч је о афери Вотергејт”, прислушкивању и провали у седиштe националног одбора Демократске странке у хотелско-стамбеном комплексу Вотергејт у Вашингтону. Када је откривена његова умешаност, био је проморан да поднесе оставку на место председника Америке.
Иако Ричарда Никсона многи данас памте највише по афери “Вотергејт”, управо он је у време Хладног рата био покретач побољшања односа са Совјетским Савезом – био је први амерички председник који је посетио Москву – 1972. са совјетским лидером Леонидом Брежњевим потписао је споразум о ограничавању нуклеарног стратешког наоружања.
Када је Бил Клинтон касније више пута хвалио Ричарда Никсона, говорио је о „мудрим саветима бившег председника, посебно у погледу Русије”. Скоро 30 година остало је тајна зашто је тако говорио. Након што је напустио функцију, Никсон је и даље имао приступ елитама у владама и опозиционим лидерима широм света, па се сматрало да је то разлог Клинтоновог подсећања на Никсона.
Али сада се открило да је месец дана пре него што је преминуо 1994. године, Никсон написао врло дугачко писмо тадашњем председнику САД Билу Клинтону. То што је Клинтон био демократа, а Никсон републиканац није сметало и правило некакву разлику.
Понудио му је савете, посебно о Русији, рекавши да ће, уколико дође до сукоба у Украјини, рат у БиХ изгледати као “баштенска забава”.
Садржај писма је после скидања печата тајности, сада објавила Клинтонова председничка библиотека.
У писму на седам страна од 21. марта 1994. године, Никсон је Клинтону дао јасну процену политичке ситуације у Русији, предвиђајући прецизно да ће се односи између Москве и Кијева погоршати и да ће неко као Путин доћи на власт.
Схватајући то, писао је Клинтону да је, на основу онога што је видео у Русији, нова демократија под руским председником Борисом Јељцином у опасности.
Никсон је у писму предвидео да ће се односи између Москве и Кијева све више затезати, а ситуацију у Украјини је назвао “изузетно запаљивом”.
Никсон је тада саветовао Клинтона да ојача америчко дипломатско присуство у Кијеву будући да су му се амерички бизнисмени жалили да амбасада САД у украјинској престоници нема довољно особља и да није адекватно вођена.
Апеловао је и да се развију односи са Јељциновим потенцијалним политичким наследницима.
„Буш (сениор) је направио грешку јер се превише држао до Горбачова, због личног пријатељства. Морате да избегнете исту грешку пошто имате веома добре личне односе са Јељцином”, написао је Никсон у писму Клинтону.
„Јељцинови напади тешког пијанства су све дужи, а депресивна раздобља све чешћа. Најпроблематичније је то што он, у антиамеричкој атмосфери каква је у Думи и у земљи, више не може да испуњава своје обавезе према вама и другим западним челницима”, описао је Никсон стање тадашњег руског председника.
Никсон је сугерисао тадашњем председнику да оствари односе с Јељциновим потенцијалним наследницима.
Ипак, није био сигуран ко ће преузети власт у Русији, али је предвидео да би “веродостојног кандидата за председника” могла да изнедри националистичка и популистичка плима у Русији.
„Још увек нема никога ко је у Јељциновој класи као потенцијални вођа Русије”, написао је Никсон више од пет година пре доласка на власт Владимира Путина.
Он је обавестио Клинтона да би националистичка и популистичка плима у Русији могла да произведе „кредибилног кандидата за председника“.
“Руси су озбиљни људи. Један од разлога зашто је Хрушчов смењен још 1964. је тај што су се поносни Руси постидели његових грубих испада и лудорија у УН и на другим међународним форумима”, написао је Никсон.
„Ако САД не реагују на време да култивишу Јељциновог наследника, Русија би поново могла да пређе на националистичког, тврдокорнијег лидера, као када је Леонид Брежњев наследио Хрушчова.
Писмо такође открива неке од Никсонових несклоности каријерним дипломатама.
„Сазнао сам током година у Белој кући да су најбоље одлуке које сам донео, попут оне да одем у Кину 1972. године, донете уз приговоре или без одобрења већине службеника разних служби“, написао је он.
