„Пошто краљевска српска влада није дала задовољавајући одговор на ноту коју је предао аустроугарски посланик у Београду 23. јула 1914. године, царско-краљевска влада налази за потребно да сама да задовољење својим правима и интересима и да ради тога прибегне оружаној сили. Аустроугарска сматра дакле да се од овога тренутка налази у ратном стању са Србијом.” Овако је гласио телеграм објављен на првој страни „Политике” у уторак, 28. јула 1914. године, којим је Аустроугарска објавила рат Србији.
Било је то први пут у историји да је једна земља другој објавила рат телеграмом, који су сви могли прочитати. Аустроугарски монитори (ратни бродови) су још истог дана увече, наводно као одговор на то што је српска војска дигла у ваздух стари железнички мост преко Саве, бомбардовали Београд, а посебно тешко су страдали делови града окренути према обали. Тако је, пре тачно 109 година, месец дана после Сарајевског атентата почео Први светски рат, највећи и најсуровији оружани сукоб који је свет до тада видео. Мада није „округла” годишњица, ваља се подсетити како је овај догађај почео. Тим пре што је у њему, од свих европских земаља, Србија процентуално највише страдала. И што су и данас прилике у свету такве да не уливају баш много основа за оптимизам…
Повод за почетак Првог светског рата био је Сарајевски атентат, али је план за напад на Србију скован много раније.
Прави узрок рата није било убиство аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, које је на Видовдан, 28. јуна 1914. у Сарајеву починио Гаврило Принцип, припадник организације „Млада Босна”, већ тежња Централних сила за новом поделом света. Немачка, која је почетком 20. века економски и војно веома ојачала, али није имала колоније, јер се касно ујединила (кад су Британци и донекле Французи већ завладали већим делом света) желела је да их добије. Аустроугарска је желела да се прошири у правцу југа, јер је то био једини начин да у „новом свету” оправда своје постојање и спречи словенске народе да се осамостале. Зато је овим државама Сарајевски атентат послужио као одлична прилика да ове циљеве постигну. Мада је српска влада одмах осудила убиство Франца Фердинанда и изразила жаљење због тог догађаја, Аустроугарска је, уз подршку свог северног суседа оптужила Србију да је стајала иза Сарајевског атентата. И одлучила да је због тога казни…
На заседању аустроугарске владе још 7. јула донета је одлука да се Србији упути депеша са тешко прихватљивим захтевима, а седам дана касније – 14. јула, на састанку у Бад Ишлију, коме је присуствовао и цар Франц Јозеф одлучено је да она буде у форми ултиматума. Ове активности пратила је медијска и политичка пропаганда која је имала циљ да аустроугарску јавност припреми за рат. Србија је представљана не само као организатор атентата већ и као сталан извор сукоба и нестабилности чији опстанак представља директну претњу по Аустроугарску. Одређено противљење уласку у рат са Србијом пружала је још само угарска влада у Будимпешти која је наступала опрезније од војних и политичких кругова у Бечу. Коначно када је добијена сагласност од свих политичких фактора, Србији је 23. јула упућен ултиматум од десет тачака, уз захтев да се на њега одговори у року од 48 часова: „Јуче поподне око шест часова аустријски посланик барон Гизл предао је заступнику Министарства спољних послова господину Пачуу ноту аустријске владе. Предајући ноту барон Гизл тражио је да се на њу одговори у што краћем року. Она тражи да се Србија у року од 48 часова изјасни пристаје ли да испуни аустроугарске захтеве или не”, објавила је „Политика” 24. јула (11. јула по јулијанском календару) 1914. године.
Услови који су од Србије тражени били су изузетно тешки, понижавајући за сваку земљу која држи до суверенитета. Посебно тешке биле су тачке пет и шест. У петој тачки се од Србије тражио пристанак да органи царско-краљевске владе учествују при гушењу покрета уперених против интереса Аустроугарске, а у шестој да њени органи на територији Србије учествују у истрази против саучесника у завери која је довела до атентата. У осталим тачкама се тражило да се прекину све активности и забране публикације које раде против интереса Аустроугарске, да се спречи пребацивање оружја преко српско-аустроугарске границе, смене политичари и чиновници који јавно наступају против аустроугарских интереса, ухапсе мајор Војислав Танкосић и државни чиновник Милан Цигановић, који су означени као организатори атентата, распусти друштво „Народна одбрана”… Због свега тога Едвард Греј, британски министар спољних послова, изјавио је „да је то најужаснији документ који је у историји једна земља другој упутила”.
Српски краљ и влада нашли су се у тешком положају. Србији која је у Балканским ратовима уз велике жртве остварила већину својих циљева, није било до новог рата, посебно не против државе која је била много већа и развијенија. Али истовремено није могла пристати на понижење и губитак суверенитета. Зато се обратила пријатељским државама за помоћ.
Ни осталим земљама, посебно силама Антанте – Великој Британији, Француској и Русији није било до рата, па су по сваку цену настојале да га спрече. Српски регент Александар већ 23. јула увече посетио је руско посланство у Београду, тражећи подршку. Саветована му је уздржаност и прихватање ултиматума, уз наду да ће уз међународну арбитражу и притисак Аустроугарска касније одустати од неких циљева. И остале европске силе, пре свих Француска предлагале су Србији исто. Представници Велике Британије, Француске и Русије покушали су утицати на Аустроугарску да продужи рок Србији за давање одговора, као и да буде флексибилнија у неким захтевима, предлагале међународну арбитражу, давање гаранција…
Владари су се и директно обраћали један другоме, па је тако руски цар Николај писао немачком цару Вилхелму: „Апелујем на вас да ми помогнете. Неплеменити рат је објављен слабој земљи. Ускоро ће ме преплавити притисак да предузмем крајње мере, што ће довести до рата. Да покушате и избегнете такву несрећу, као што је европски рат. Молим вас у име нашег старог пријатељства да учините све што можете да спречите ваше савезнике да оду предалеко…”
Правилно проценивши своју позицију српска влада је на заседању које је трајало више сати и одржано 25. јула поподне саставила одговор. Он је био писан у помирљивом тону и суштински је значио прихватање свих услова, осим оних из тачака пет и шест о којима је остављена могућност да се, уз међународну арбитражу разговара. Србији су многи честитали на таквом одговору. Чак је и барон Александар фон Мусулин, аутор првог нацрта ултиматума, описао српски одговор као „најбриљантији пример дипломатске вештине на који је икада наишао”.
Веровало се да је такав одговор могао представљати избегавање рата, али се наслућивало да је одлука о његовом отпочињању већ донета. Зато је у Србији истог дана када је послат одговор објављена и одлука регента Александра о мобилизацији. „На предлог нашег Министарства војног, а по саслушању нашег Министарског савета на основу члана пет Закона о устројству војске, решили смо и решавамо да се наша целокупна војска стави у мобилно стање”, објављено је у Српским новинама, званичном државном гласилу.
И заиста на одговор Аустроугарске није се морало дуго чекати, јер се показало да је одлука о отпочињању рата већ одавно била донета… Никола Пашић, председник владе, однео је у аустроугарско посланство одговор пола сата пре истека ултиматума. Посланик Гизл једва га је саслушао и чим је прочитао одговор рекао је да је он незадовољавајући, због чега се односи између две земље прекидају. Одмах после тога сео је у једну од три кочије, унапред припремљене и натоварене документацијом и стварима и са савског пристаништа напустио Београд. Два дана касније стигао је телеграм којим је Аустроугарска објавила рат Србији. Већ дан касније почео је рат који ће се ускоро распламсати по целој Европи…
