„На граници Босне престаје логика.” Ова Андрићева све чешће цитирана реченица подразумева да иза граница, односно унутар граница Босне, влада, мало је рећи нелогика, пре нешто као безумље и хаос. Да не претерујемо, рецимо – мноштво нелогичности, контрадикција, ирационалног, те обичних глупости. Док је код Срба јасно да хоће враћање оригиналном Дејтону или миран разлаз, а да Хрвати хоће барем свој национални ентитет, дотле је код Бошњака тешко одгонетнути шта заправо хоће, па ни како да то остваре.
Од трећине до четвртине. У Југославији су муслимани добили нацију и трећину федеративне републике БиХ, а онда су у њиховим редовима млади Муслимани победили младобосанце и „славна борба им је дала Алију за маршала” са свега четвртином БиХ. Упркос томе, заклели су се „са Алијиног пута не скрећемо” и настављају „са Алијом и без Алије”. Машала!
Хоће да живе заједно са својим џелатима. Небројено пута су бошњачки политичари већ у више генерација и идеолошких оријентација говорили и писали о Српској као републици шумској, привремено окупираној територији, геноцидној творевини, а о Србима као лошем и злочиначком народу, чак геноцидашима. Истовремено, хоће јединствену БиХ и толику блискост са Србима и Хрватима да им сметају и границе ентитета и кантона. Зашто?! Колективни мазохизам? Жеља за осветом? Доминација најбројнијих један човек – један глас? Или, напросто, глупост?
Неће Дејтонски споразум, ни нови договор о БиХ. А шта хоће? Човек би закључио да им одговара статус кво, али није ни то, јер непрестано нападају Додика и Човића што неће да играју како они свирају, ЕУ што их не прима, САД што никако да се „врате незавршеним пословима у БиХ”, Шмита што не укине Српску и „Херцег Босну”. Пре рата су били потписали Београдски, Скопски, Лисабонски споразум, после рата и Дејтонски, па одустали од сва четири.
Дижу споменике Твртку и Кулину. На тај начин хоће симболички да потврде „тисућљетни” континуитет Босне. Да ли су ти средњовековни владари били Немањићи или су крунисањем у Ватикану постали католици, може да се расправља, али није спорно да су били хришћани и да никако нису могли да буду муслимани пре османског освајања БиХ. Испада да су, зарад историјског континуитета Босне, спремни да признају да су хришћански конвертити на ислам. Неће ни то!
Хоће да буду и Бошњаци и Босанци. Ксавије Бугарел, чије стручно и наклоњено мишљење Бошњаци радо слушају, уочио је парадокс да они желе и да себе национално доврше и промовишу, а и да се истовремено представе као нека врста интегришуће кровне наднације. Откако је Цимерман рекао Алији да ће САД подржати само „грађанску мулти-култи”, „први у Бошњака” се представљао као председник свих Босанаца и Херцеговаца те насмејавао Србе и Хрвате.
Хоће да буду и Окцидент и Оријент. Иако су се босански муслимани појавили у БиХ тек с османском окупацијом ових крајева и исламизацијом локалних хришћана, Бошњаци енергично одбацују ову историјску чињеницу и супротстављају јој тзв. богумилску хипотезу о својој етногенези. Међутим, богумили су били шизма унутар српског и бугарског православља и нестали су у Босни два века пре доласка Османлија. Читава конструкција о босанској или нацији добрих бошњана, богумилском пореклу, о Цркви босанској, писму босанчици и сличном, била је неуспео Калајев пројекат. Није успео ни два пута касније, али нема везе.
Хоће са Србима у БиХ, против Срба у Србији. Османска империја и аустроугарска монархија, Трећи рајх, па и комунистичке власти БиХ од шездесетих, радили су предано али безуспешно на томе да одвоје и супротставе „босанске Србе” и „Србијанце”, да прве мобилишу против других, да њихово домољубље окрену против њиховог родољубља. Међутим, историја је показала да, кад год је код Срба у БиХ завичајна емоција долазила у колизију с националном, тријумфовала је ова друга, при чему је Србија имала улогу и пијемонта и „матице”. Алија је деведесетих поверовао у српско боснољубље: „Радован је завео само шачицу Срба”, а наследници су открили да на обе обале Дрине живи исти народ, па сад више мотре Београд него Бањалуку.
Хоће да ратују и са Србима и са Хрватима, иако слабији. Бошњачка АБиХ је 1994. на 1995, разапета на три фронта против ВРС, ХВО и јединице АПЗБ, била пред поразом. Интервенцијом НАТО-а, тј. САД, спасени су од капитулације и ништа више. Али, откако су повећали проценат у националној структури, најављују друго полувреме и поправни испит. Иако и даље тврде да је 1992. била агресија, сметнули су да ће, злу не требало, „агресије”, како они зову помоћ заграничних сународника, опет бити. Између редова Декларације Свесрпског сабора могли су да прочитају како иза Српске стоје милиони Срба из Србије, али нису, јер пише ћирилицом, а најважније им је шта каже Шмит.
Хоће да у БиХ буду први, иако су се појавили последњи. Није спорно да су се муслимани на простору БиХ историјски појавили тек током петовековне османске исламизације затечених хришћана. Богумилска хипотеза ништа не мења на ствари, јер су богумили били шизма у оквиру православља, а нестали су два века пре исламизације. Упркос томе, Бошњаци једино себе сматрају домицилним, домородним, аутохтоним „старинцима”, а Србе и Хрвате „тујцима”.
Две националне академије наука. Бошњаци имају две академије наука и уметности. У једној, АНУБиХ, до 1992. бројем су доминирали Срби, а од 1995. бошњачки академици су се силно намножили. Срба у њој данас има само симболичан број, плус понеки Хрват, тек толико да не може да се каже да је баш 100 одсто једнонационална. Али није им била довољна једна национална академија, па су формирали још једну Бошњачку академију наука и уметности у Санџаку. Сада имају две, АНУБиХ у Сарајеву и БАНУ у Новом Пазару.
Једну дефакто бошњачку и другу само за Бошњаке. Наука и уметност су код њих после рата бели процветале да им је једна тесна за толике академике.
Старији од себе говоре ишаретом. Нација Бошњака именована је 1993, а босански језик 1996, тако да испада да су чак и млађи савременици старији од нације којој припадају, као и да не знају свој матерњи језик којим говоре и пишу. Нацију су, наиме, само преименовали, али језик је нови, па га деца уче по школском програму, али за одрасле нису предвидели курс у вечерњим школама страних језика. Биће да се споразумевају ишаретом само да не би говорили српски, који једино знају. У Хагу су препознали ту глупост, па су смислили још већу: бхс језик.
Пријавили се на лечење, а одбијају терапију. Понављају да је „Дејтон лудачка кошуља”, некад кажу „…за Босну” некад „…за Бошњаке”. Ако је тако, кошуљу им нису скројили и везали ни Срби ни Хрвати, него њихови вољени Американци, а они су потписом пристали на лечење. Босна јесте земља лишена логике, а Бошњаци већ фртаљ века никако да се дозову памети.
Андрићомраза и својатање нобеловца. Негде седамдесетих година прошлог века и Београд и Загреб почели су да праве антологије националне прозе и поезије и почело је отимање око нобеловца. И „жаба дигла ногу”: хоће босанску књижевност и у њој нобеловца, иако се он определио за српску. Потом је „најпаметнији у Бошњака” Мухамед Туњо написао да је Андрић нанео Босни више зла него све окупаторске војске заједно, а Алија додао да је „фратарско копиле”, па су га се одрекли, иако је промовисао БиХ у свету више него зимска олимпијада.
Где би и с ким. Кажу да би у Уједињену Европу, још радије би у Сједињене Државе Америке, а потајно чезну да се прикључе Емиратима. Хем прави муслимани, хем џепови пуни петродолара, хем ништа не раде. Прави рахатлук! Истина, немају ништа да понесу у мираз, сем хришћане у Српској и Херцег-Босни, који се упорно опиру. Зато са сарајевских високих минарета, преко ниских башчаршијских кровова, с дланом изнад очију блуде у даљину пут Брисела и Вашингтона, али ЕУ не зна шта ће са собом, Сервер вели да ће Трамп поделити БиХ, Блиски исток далеко, Зелена трансферзала дуга, једино су комшије близу, али ко њих шта пита.
Све у свему, тешко их је разумети, а још теже се с њима споразумети. „У Босни је танка граница између љубави и мржње”, опет ће Андрић. Данас љубав цвета у ентитетима и кантонима, али режи мржњом на танким унутрашњим границама. И ако их Бошњаци, како најављују, прекораче, ето у Босни опет јада и белаја. Друго полувреме биће крај утакмице за БиХ.
*Професор емеритус
Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа
