Родитељство није нимало лак задатак, подразумева стална преиспитивања, као и мерење сопствених и дечјих вредности.
Када дете као мало тражи чоколаду пре ручка, насмеје се веселим окицама – одломићете парче тешка срца. Ако после наставе оде код другара на дружење, а потом би и да остане да преспава, јер је викенд, договорићете се ипак да буде по дечјој вољи.
Пријатељ с интернета у посети
Али, како поступити када ћерка студенткиња само саопшти да јој у посету стиже њен виртуелни пријатељ из Италије, с којим месецима четује, и да планира да му гостопримство пружи неколико дана у вашем дому?
Питање је где повући границу?
Психолог Ана Кујунџић каже у разговору за „Магазин” да је један од облика успостављања дисциплине – постављање граница деци, а при томе је још важније да се родитељи онда доследно придржавају правила која су сами одредили.
– Границе морају да буду постављене, јер се тако деца уче самоконтроли. То наравно, није лак посао. У најбољој намери, лако се склизне у претерану строгост или попустљивост или још горе у пуштање деце да раде што год хоће, без контроле. Од рођења почиње процес учења шта дете сме, шта не сме, шта је дозвољено-забрањено, лепо-ружно, пожељно-непожељно, добро-лоше, тачно-погрешно, опасно-безбедно… Тај процес заправо траје целог живота – наводи наша саговорница.
Дете у првим годинама детињства учи од родитеља, а касније од вршњака, школе, пријатеља, институција и других друштвених фактора. Такође, не можемо занемарити утицај медија и интернета који преузимају место узора у васпитању.
– Најважније је да се с дететом разговара и објасни му се зашто нешто сме, а нешто не сме, зашто је нешто опасно. Родитељи не би смели да попуштају ако дете инсистира на нечему што су му забранили. Тиме не поштују границе и уче дете да ће, ако буде упорно на крају све добити. С дететом мора да се разговара уз пуно уважавање његове личности и његових потреба, а како ће му нешто бити објашњено зависи од узраста и теме – наводи Ана Кујунџић.
Она подсећа и да објашњење зашто је нека граница постављена и уведено неко правило треба да се понови у разговору с дететом сваки пут кад се оно нађе пред изазовом.
Изузетно је важно да родитељи личним примером показују оно што од детета траже. Маме и тате морају да буду доследне у понашању, да говоре да дете воле и да то показују.
– Претерана строгост родитеља је подједнако велика грешка као и претерана попустљивост. Највећа грешка је недоследност родитеља у понашању. У том случају дете постаје несигурно и без самопоуздања. Некад је родитељима тешко да поставе границе или да нешто забрањују, па често преговарају с дететом. Нове генерације су потпуно другачије и није исто кад смо ми били деца и како је сад. Много тога се променило. Зато родитељи морају да прате иновације, да читају, едукују се да би знали како да се поставе и да живе у свету у каквом живе деца – подсећа наша саговорница.
Указује да се, наравно, ни деца неће лако повиновати сваком правилу. Ако им рецимо одредите коришћење телефона на један сат, врло брзо ће тражити продужење времена. Тако тестирају родитељске границе. И то су изазови родитељства.
С друге стране, иако се деца често буне, поготово у тинејџерском периоду, она воле границе и оне су им потребне. Повремено се опиру и желе да их прекрше, али то је нормално и у складу с развојем.
Како се гради одговорност
– Поштовањем граница деца граде одговорност за своје понашање и осећање сигурности и заштићености. Ако дете пређе границу, што се дешава, мора да зна која ће бити последица тога. Рецимо, ако сте рекли детету да покупи играчке пре одласка у паркић, а оно то није урадило, последица је да не иде у паркић док то не уради. Родитељ треба стрпљиво да сачека и понови захтев, а не да импулсивно посегне за неком казном. Оба родитеља морају да буду сагласна у погледу постављања граница, а батине и насиље не долазе уопште у обзир јер детету шаљу поруку да „не вреди”. Такође, границе морају бити реалне да би родитељи могли да их испоштују, а да не попусте – сматра наша саговорница.
С одрастањем детета границе се мењају и прилагођавају, а иако родитељи највише страхују од понашања у фази пубертета и адолесценције, ови периоди не морају да буду проблематични, ако се с васпитавањем детета почне од најранијег узраста.
