Марлену Дитрих сам обожавала као глумицу и обожавам је још увек. Док сам била млада стално сам ишла у кинотеку и гледала њене филмове. И заиста је за мене била фасцинантна. А сада сам упознала и њен приватни живот: како је резоновала. Сазнала сам шта је све радила током живота поред глуме, и за мене је то веома јака веза. Веза мене као глумице и Марлене Дитрих као особе која се није помирила са тим да буде само глумица, већ је сматрала да људима треба да пружи и нешто више.
Глумица Мирјана Карановић ово лето је у доброј мери проводила радно, а овако је своју нову позоришну представу представила за „Политику”. Протеклих дана боравила је у Италији где је у шармантном градићу Чивидалеу у близини Удина, театарској публици дочарала своју комплексну хероину: јединствену филмску диву Марлену Дитрих у представи „Марлена Дитрих – пет тачака оптужнице”, аутора и редитеља Хариса Пашовића, која је управо изведена на овогодишњем „Мителфесту”. Сценографију потписују Лада Маглајић и Ведад Ораховац, костимографију Ирма Саје и Вања Цирај, музику Дино Шукало. У глумачкој екипи су и Мона Муратовић, Енес Салковић и Елмир Кривалић.
Марлена Дитрих била је особена уметница која није хтела да се прода, односно погази своје кодексе. Зашто је данас у вашем фокусу?
Можда је Марлена Дитрих једна од ретких глумица које су имале свој став и јавно га износиле. И то не само по питању политике, већ и по питању неких људских права. Она је за мене постала још фасцинантнија својим ангажманом и храброшћу да каже шта мисли. Без обзира на реакције околине следила је своје ставове. У нашој представи то што Марлена говори још тридесетих, четрдесетих година прошлог века, како се понашала, јесте нешто што је данас веома актуелно. То да је њен брак био веома неконвенционалан, да није превише марила за мишљења других људи о себи, да је имала свој пут у животу и приватно и пословно. Да је била веома образована и да је гајила, неговала свој интелект у себи. Било јој је важно да буде своја. Марлена је на пример била позната по великом броју љубавних веза и са женама и са мушкарцима. За разлику од осталих холивудских глумаца и уопште особа које су радиле у Холивуду, она то ниједног тренутка није крила. Сматрала је да нема разлога да се тога стиди: те своје радозналости по питању дружења са разним људима.
Марлена Дитрих била је праведна жена, романтична и велики борац за мир. По чему је још била особена?
Имала је велике љубави које су биле платонске, а имала је и неке своје љубавне везе које су биле веома стасне. С друге стране до краја живота била је удата за свога мужа, и није хтела да се разведе. То је чак један детаљ који је потпуно невероватан да су то двоје људо остали у љубави, без обзира што су се договорили да имају и друге особе у својим животима, али су остали пријатељи и волели су се до краја. Марленин живот био је другачији. Такве особе се данас охрабрују да није никаква срамота следити свој став. Да, заправо, избор сваког људског бића може бити индивидуалан, личан: како ће и са ким ће живети. За мене је то веома модеран став, а Марлена Дитрих га је имала пре 90 година. То је нешто за шта данас мислимо да је нека новина, а заправо није.
На фестивалу „Мителфесту” у Чивидалеу гостовали сте пре много година са представом Југословенског драмског позоришта: „Позоришне илузије”, П. Корнеја у режији Слободана Унковског. По чему памтите ово необично искуство?
Сећам се да када смо се враћали са фестивала почео је рат у Словенији. Почели су први сукоби. Словенија се одвојила и нисмо могли да се вратимо преко те, до јуче наше територије. Било је велико узнемирење и код нас, и у ансамблу уопште.
Представа „Марлена Дитрих – пет тачака оптужнице” јесте, рекло би се, и наставак ваше плодне сарадње са Харисом Пашовићем са којим сте поред осталог радили представу „Мефисто” у новосадском СНП-у. Колико је захтевно упустити се у овај позоришни диптих?
Тешко да могу да упоредим Хитлера и Марлену Дитрих, повезани су неким догађајима у историји, у неком простору и времену. Хитлером се нисам бавила на начин на који сам се бавила Марленом. У „Мефисту” Хитлер је појава, једноставно представља то надуриће зло у друштву које се одразило на позориште и главне јунаке тог романа и драме. Заправо ми смо стајали као неко означавање историје које је веома, веома утицало на људе у позоришту, на то да се они поделе на исправне и погрешне људе, Аријевце, Јевреје, одане, лојалне људе, и оне који су побуњеници и то неко страдање тих главних ликова, и тај њихов пут. Марленин лик је о у овој представи у центру догађаја и заправо се бавим том причом, њеним унутрашњим сећањима.
Овогодишња сте добитница награде „Павле Вуисић” која се додељује за изузетан допринос уметности глуме у домаћем играном филму, а која ће вам бити уручена на предстојећим Филмским сусретима у Нишу. Сустижу вас награде за животно дело?
Неки пут је можда понижавајуће да се глумцима који су на крају живота или су болесни, или већ у болници брже боље додели награда за животно дело. Мислим да је добро да се све више напушта тај обичај. Сећам се када сам била млада да смо на вест да је неко добио награду за животно дело имали осећај да ће он ускоро отићи на други свет. Сматрам да је добро да глумци, аутори добијају награде за животно дело док још то може бити за њих подстицај да ураде неке ствари, посебно за мене је важно. Завршила сам један филм, ускоро ћу почети да спремам и други. И већ имам идеју шта ћу да радим после тога. Имам планове и не намераван да завршим свој животни опус.
Павле Вуисић је био сјајан, специфичан глумац. Зашто знате да кажете: данас сам ја као Павле Вуисић?
Зато што је избегавао људе, публицитет, славу. То му није пријало и данас га више него икада разумем, познато ми је колико је то оптерећење. С тим што је то мене сустигло тек сада, а он је одувек био такав: неко ко се склањао. Није баш волео светла позорнице, блицеве и новинаре и ретко је, чини ми се, давао и интервјуе. Сада, после толико година бављења глумом, заиста некако имам потребу да се мало склоним и да не будем у центру пажње, макар што се тиче те популарности, славе, али и те како желим да настави да радим.
Павле Вујисић је имао људе са којима је могао да седи и да ћути. Какав је ваш случај?
Волим тишину, да могу да седим и не причам много. И имам пријатеље са којима могу да ћутим.
