„Од свих лекова које узимам, поезија ми највише прија. Лекари то не разумеју. И када сам читао твоје песме, ја сам се осећао здравим”, говорио је Јевгеније Јевтушенко (1933–2017) писцу Горану Лазовићу, који је оживео сећања на светски признатог поету, поводом обележавања 90 година од његовог рођења.
– Иако је обишао 112 земаља, Јевтушенко је брижљиво чувао успомене из Србије коју је први пут посетио 1965. године – каже Лазовић и напомиње да се Јевтушенко, током друговања, освртао на гостовање у Удружењу књижевника Србије, када се у Француској 7 тражило место више. Пред наступ је имао срчани удар, али није изневерио своје поштоваоце.
Упамћен је и његов поетски концерт у Југословенском драмском позоришту, са глумцем Љубом Тадићем, који ће касније признати да је од Јевтушенка научио „козачки да се смеје”.
Џералдина Чаплин, кћерка чувеног комичара, која је у то време снимала филм у Кошутњаку, дошла је да му прави друштво. Гостујући у Београду на ФЕСТ-у, у фебруару 1980. године, Јевтушенко се упознао са Бертолучијем, који га је за трпезом, уз српске ђаконије, питао шта је то што човека нагони да пише поезију, а затим открио да је пре него што је почео да се бави филмом и сам био песник и своје стихове сабрао у неколико збирки.
У једној од тих београдских ноћи, док су диванили, филмском ствараоцу Божидару Зечевићу родила се кћерка. Јевтушенко је узео салвету и написао поруку за девојчицу, молећи Зечевића да то „писмо” отвори за њен 20. рођендан.
– У нашој престоници Јевтушенково срце освојила је једна Милена. Пре него што се преселио у вечност, он ме је замолио да је пронађем поверавајући ми да искрено поштује све жене које је волео. И нашао сам је, удавала је кћерку док су Јевтушенка пратили на вечно почивалиште. А онда је, носећи његове стихове у срцу и заједничке фотографије, Милена дошла прошле године на промоцију моје књиге „Планета Јевтушенко” – прича Лазовић и додаје да је овај свестрани уметник, у свој лексикон сместио и сусрете са Оскаром Давичом, Емиром Кустурицом, Добрицом Ћосићем, Десанком Максимовић, чији је муж Сергеј Сластиков био један од првих који је Јевтушенкове песме превео на српски језик.
– Јевтушенку је узор обичан човек из народа, такве је сретао и са њима причао на пијацама. Допале су му се и ове наше, баш као и кафане, у којима је чуо шале на свој и туђи рачун. Планирао је да му приредим књижевне вечери у Београду и Дрвенграду, да доведе Дору Франко, са којом је пропутовао Северну Америку, где им је домаћин био Пабло Неруда. У Чилеу је доживео да га „бомбардују” стиховима које су у перформансу избацивали из авиона. Волео је Србију, уверен да у малим земљама живе велики људи, који су увек на страни правде, а у Америци је предавао руску књижевност и европски филм. Жеља му је била да својим прегалаштвом приближи културу два народа. Он је и најзаслужнији што је Елена Владимировна Мајаковска, позната као Патриција Томпсон, у позном добу баш њему обелоданила да је кћерка великог Мајаковског – истиче Лазовић.
Са жаром је Јевтушенко причао о Фелинију, Мерилин Монро, Сартру, браћи Кастро, Роберту Кенедију…
– Писао је оловком. Маркес га је научио да користи компјутер, а заједно су обилазили Пастернаков гроб.
Када је изнедрио поему „Баби Јар” о страдању Јевреја, која је преведена на готово 70 језика, са мајком и супругом је у кући играо преферанс. Зазвонио је телефон, мајка се јавила и рекла: „Колико данас има чудака, свако хоће да буде Шостакович.” После неколико тренутака опет је звонио телефон. „Жења, чини ми се да је стварно Шостакович”, казала је мајка. Овај композитор саопштио му је тада да је компоновао симфонију на његову поему. Тада се Јевтушенко сетио родне Зиме, када је као једанаестогодишњак слушао Шостаковичеву „Лењинградску симфонију” на минус 40 степени Целзијусових и први пут загрлио девојчицу у коју је био заљубљен – присећа се Лазовић доживљаја које му је поверавао Јевтушенко. Он је остао упамћен да је своју поезију казивао пред 200.000 људи. Збирке су му објављиване у милионским тиражима, што је данас готово незамисливо за једног песника.
– Јевтушенко је био дечак који је носио старачки штап и није признавао године – закључује Лазовић.
Једна планета, астероид пречника два километра, добила је име овог поете, есејисте, драматурга, сценаристе и редитеља.