Главни град Колорада, једне од савезних држава САД, недавно је спектакуларно обележио колосални успех свог кошаркашког тима Нагетс. Нарочито признање одато је најбољем играчу тима и једном од најбољих центара у историји НБА Николи Јокићу, управо проглашеним за најбољег кошаркаша света. Вративши се у земљу, Јокић је уживао у Сомбору, релаксирао се у кругу породице и другара, стигао је до Напуља да одгледа коњске трке, препуштао се брзацима реке Таре и Дрине на рафтингу. Удаљен од медијске халабуке, где је тренутно – не зна се.
Упркос томе познато је одавно да у шармантним а малобројним контактима с новинарима, готово неизоставно помене дубоку посвећеност вољеним грлима из сопствене ергеле.
Као врсни играч који застрашујућим, готово нестварним темпом обара многе рекорде најбоље лиге света, Јокић је несумњиво постао својеврсни херој не само кошаркашки и не једино Нагетса и Денвера, него и државе Колорадо.
На једној од хармонијских струна Универзума, управо у овој савезној држави САД, баш у Колораду и баш у Денверу, укрстиле су се животне координате живота двојице наших земљака и имењака, за ову прилику их назовимо Никола Први и Никола Други.
Први је Никола Тела а други је Никола Јокић.
У почетној тачки ових временских координата и временске скале, на њеном почетку, пре нешто више од 130 година видимо генијалног Николу Теслу, а у пункту данашњице – да се послужим придевом од кога често не беже колеге спортски новинари – генијалног кошаркаша Николу Јокића.
Шта то повезује ову двојицу Срба, двојицу Никола, кроз три вековне зоне, у луку од 1891. до 2023. године, у Денверу и Колораду?
Крећем прво у прошлост, на излет који нас суочава са једном од најбруталнијих епизода „рата струја” на крају 19. века. Томас Едисон је у то време, супротстављајући се Џорџу Вестингхаусу, по сваку цену настојао да покаже катастрофалне учинке производње и преношења наизменичне струје Николе Тесле на даљину, пошто је Вестингхаус прихватио тај Теслин систем.
Спреман на све да би доказао наводну предност својих једносмерних над наизменичним струјама, Едисон се упустио у пропаганди рат без преседана. У билтену своје компаније написао је и ове редове: „Извесно као смрт, Вестингхаус ће убити потрошача у року од шест месеци пошто инсталира систем било које величине. То је потпуно нова ствар и захтеваће доста тестирања да би практично прорадила. Никада неће бити безопасна.”
Дневне и недељне новине, ревије и стручни часописи оног времена пунили су своје ступце тврдњама о смртоносној опасности наизменичних струја високог напона. Требало је то да потврде и експерименти са животињама у Едисоновој лабораторији у Менлоу парку. Његов поуздани сарадник, електроинжењер Харолд Питни Браун, изводио је те опите на несрећним псима луталицама и уличним мачкама пред новинарима, званицама и другим знатижељницима, чак и на Факултету за рударство Колеџа Колумбија, очито уз благонаклоност тамошње управе.
Наизменичном струјом је убио и два недужна телета и најмање једног коња, што је, чини ми се, од важности у овој причи.
Едисонов пропагандни трик се састојао у тврдњи да Теслине наизменичне струје – у односу на његове једносмерне – производе далеко опасније, смртоносне фреквенције, што су брутални експерименти имали да потврде. „Противничка струја”, тврдили су он и његови мешетари, ствара фаталне „срчане фибрилације”, због чега су, да би то доказали повели и кампању за коришћење наизменичне струје у електричним столицама, пошто је држава Њујорк у јесен 1888. дозволила употребу ове справе, у настојању да се хуманизује извршење смртне казне и укине вешање.
Акцију је олакшала чињеница да је поменути инжењер Харолд Браун предводио комисију која је такву одлуку донела, што му је омогућило да већ наредне године почне продају електричних столица по цени од 1.600 долара. Направа је била опремљена наводно Теслиним/Вестингхаусовим уређајем на наизменичну струју, у ствари некаквом скаламеријом, чија ће прва жртва извесни Вилијам Франсис Кемлер. Неписмени емигрант пореклом из Немачке, беспризорник који је 1889. убио своју љубавницу секиром, био је осуђен на смрт.
Крајем јула 1890. усмрћен је на електричној столици, али је пре него што му је дошао крај, мрцварен у нечовечном експерименту петнаестак минута. Струја пуштена кроз његово тело буквално га је пржила, али је он и даље био – жив. Зато је поступак поновљен, Кемлер је скончао, а против тог „најхуманијег метода извршења смртне казне” устала је штампа, бацајући дрвље и камење на „електричне џелате” који се ослањају на наизменичну струју, то ће рећи на Вестингхауса, посредно и на Теслу.
Огласио се тим поводом и Џорџ Вестингхаус: „Не намеравам о томе да говорим. Било је брутално. Боље би учинили секиром.”
Едисон је поменуту суровост у изјави за „Њујорк тајмс” осмотрио из „техничког угла”: „Само сам овлаш погледао један приказ Кемлерове смрти и то није пријатно штиво. Бољи начин је да се шаке ставе у теглу с водом и да се пусти струја.” О справи Харолда Брауна ни речи.
(Сутра: Тесла спасава рудник злата Голд кинг)
